Косовска битка догодила се 28. јуна 1389. године на хришћански празник Видовдан, недалеко од Приштине, између српских и османских снага. Српске снаге је предводио кнез Лазар Хребељановић и међу њима су биле и снаге његових сродника и савезника, док се на челу османске војске налазио султан Мурат Први са синовима Јакубом и Бајазитом.
У првој фази битке, српске снаге су потиснуле противника, а један од српских витезова (Милош Обилић) успео је да убије султана Мурата и натера османску војску да се повуче. Његов син Бајазит је успео после тога да консолидује своје редове и крене у противнапад у коме је заробљен кнез Лазар. Он је по његовом наређењу погубљен, после чега се османска војска повукла са бојишта и напустила Србију.
Први извори о самој бици говоре о српској победи, а тек касније се јављају наводи о нерешеном исходу и српском поразу (средином 15. века). Због тога се сматра да је сама битка завршена највероватније српском победом или евентуално нерешено, али она по својим далекосежним последицама представља османску победу. Сматра се да су два кључна момента битке погибија османског султана Мурата и каснија погибија српског владара кнеза Лазара. Најубедљивији доказ да су у самој бици Срби однели победу представљају писма српског, босанског и далматинског краља Твртка Котроманића о хришћанској победи.
Лазареви наследници су под притиском угарских напада (јесен 1389) и њихових савеза са Вуком Бранковићем, склопили у првој половини 1390. мир са Бајазитом и признали његову врховну власт. Уз помоћ његових трупа, они су успели да потисну Угаре и Вука и поврате изгубљене пределе у западној Србији.
Косовска битка је имала велики одјек у тадашњој Европи и успела је да привремено заустави османско ширење у Европи. Она је током наредних векова постала средишњи мотив српске народне епске поезије и средишњи мотив српског националног идентитета.
Да би био јаснији значај Косовке битке анализираћемо стање у региону у другој половини 14. века.
После победе у бици на Марици, Османлије нису одмах почели са правим освајањима на Балкану него су, учврстивши своје положаје, стали да шире свој утицај и да стварају упоришта за даље напредовање. Османлије нису хтеле да упорном борбом изазову против себе један хришћански савез пре него што постану сасвим сигурни, него су се, за почетак, задовољавали тим да балкански владари признају њихову врховну власт и да их натерају на плаћање данка, како би повећали своја финансијска средства. Зато они нису заузели Вукашинову област, него су пристали да у њој као краљ влада Вукашинов син и наследник Марко. Марко је владао јужном српском Македонијом са седиштем у утврђеном граду Прилепу, који је имао и природни положај врло погодан за одбрану и од старина изграђиван као најтврђе место Пелагоније. У северном делу Вукашинове краљевине власт је имао млађи Марков брат, Андријаш.
Вукашинови наследници имали су борбе и са западним и са северним српским суседима, који су се пожурили да им, после очеве погибије, окрње поседе. Призрен су преотели Балшићи, а Скопље Вук Бранковић. Отимање око Костура постало је чак и предмет епске песме. Као Марко, османску власт су признали и браћа Дејановићи, Константин и Јован, сестрићи цара Стефана Душана, који су господарили на левој обали Вардара, од Куманова до Струмице. Трећи српски династ на југу, Тома Прељубовић, држао се у Епиру дуже времена само као османски штићеник.
Од осамдесетих година 14. века Османлије су постале активније и агресивније. Они упадају чак и у области изнад Шар-планине, а њихове се чете залећу и у западне области све до близу Српског приморја, и то не само у Албанију него и у Захумље. Ти упади вршени су првобитно са малим одељењима и нису могли имати освајачки карактер. Извођени су ради пљачке и с намером да изазивају неспокојство и страх. Временом та залетања имају извиднички карактер и служе као уводне акције за веће покрете. Стари српски летописи, који настају у ово време, бележе све чешће датуме тих упада и сукоба, даући им из дана у дан све већи значај. Први од сукоба на границама северне Србије био је 1380, када је Цреп Вукославић сузбио Османлије на Дубравници. У то време, због опасности од Османлија, подигнут је недалеко од ушћа Топлице у Јужну Мораву град Копријан, да брани нишавску долину од њиховог насртања.
У исто доба Османлије су продирале и према Албанији, пошто су у јужној Македонији и у Епиру утврдили своју превласт. Хришћански господари тих области ишли су им посредно на руку својим борбама око појединих крајева или за власт. У тим борбама нарочито су били активни припадници династије Анжујаца из јужне Италије и други великаши пореклом из Италије који су, помагани делимично од својих земљака, одржавали своје раније владарске поседе на источној обали Јадранског мора и у Грчкој, или тежили да их прошире, или да добију нове. Од српских династа у Албанији био је активан једино Балша други Балшић који је успео да женидбом постане господар Валоне и Берата, и који је водио дуге борбе да би добио и Драч. Тај врло борбени и недовољно разборити човек, са великим амбицијама, створио је себи непријатеље на више страна. Анжујци су хтели да свакако добију Драч као своје старо упориште, а за Драч се отимао и Карло Топија, најмоћнији албански великаш. Балша је имао извесних тренутних успеха, али се исцрпео у честим подвизима, који нису одговарали његовој стварној снази. Османлије су, видећи та трвења, окренули своје чете и на ту страну. У борби с њима, у Мусакији, Балша је погинуо 18. септембра. Његова удовица затражила је потом млетачку заштиту и с том помоћи одржала се у области Валоне, коју је после оставила свом зету Мркши Жарковићу, сестрићу Константина Драгаша.
После тога Османлије су поновиле своје упаде у северне и северозападне области. Османлије су освојиле Ниш (1386), главно чвориште на путевима од југа према северу и од истока према западу Србије. Намера им је била да поседајући то место и крај ближе прате везе између Србије и Бугарске. Српска војска разбила је Османлије код Плочника те 1386, али Ниш није успела да поврати. Исте ове године јављају се први пут и османске чете у Захумљу. Њихов изненадни и необични упад изазвао је запрепашћење и велику пометњу; људи су у страху бежали са стоком на дубровачко земљиште, према Јадранском мору. Две године потом кренула је нова османска војска према Хуму, али је претрпела пораз код Билеће, где се посебно истакао Влатко Вуковић.
Порази код Плочника и Билеће натерали су султана Мурата на озбиљне припреме за борбу са Србима. Мада растројени и тешко погођени поразом на Марици, Срби су још увек представљали главну војничку силу Балкана. Османске припреме за напад вршене су дуго и већ у фебруару 1389. знало се за њих у Млецима, а и у самој Србији.
Кнез Лазар Хребељановић је створио средиште у Крушевцу, држећи најбогатији и најплоднији део српске државе, цео слив Јужне и Западне Мораве. Испред њега, према Османлијама, налазило се Косово под влашћу Лазаревог зета Вука Бранковића, које је штитило Србију с југа. Лазар се надао да ће у савезу са Босном и Бугарском моћи да обезбеди своје подручје.
Пред опасношћу од Османлија, кнез Лазар је потражио помоћи код својих савезника. Велику бригу задавало му је држање угарског краља Жигмунда. Раније, Лазар је једно време, притиснут од Николе Алтомановића, пристајао да буде угарски вазал, али се после Лајошеве смрти, заједно с Твртком, ставио на страну Жигмундових противника. Стога је Лазар имао разлога да се боји од његове освете. Да би га придобио Лазар је, преко свог зета Николе Гаре, поново понудио Жигмунду да му постане вазал. Жигмунд је то примио, али је већ било касно.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ / АДАМ СТЕФАНОВИЋ – БОЈ НА КОСОВУ 1870. ГОДИНА