Битка на Брегалници, битка из Другог балканског рата, водила се у времену од 30. јуна до 9. јула 1913. године. Отпочела је изненадним ноћним нападом бугарске војске на српске положаје на реци Брегалници.
После Првог балканског рата, српскe и бугарскe дипломати се нису могли договорити око поделе територија које су ослободиле од Османског царства. Србија је, по савезном уговору, сматрала да се решење спора преда арбитражном суду Русије. Али Бугарска, под утицајем војничке партије, а подстицана Аустроугарском, није хтела да сачека решење руског цара, већ је 30. јуна 1913, без најаве рата, извршила препад на српску и грчку војску и тиме започела рат, а у исто време и битку на српском фронту. Простор на коме се одвијала битка, протеже се од Царевог врха на Осоговској планини, па низ оба његова гребена, који се спуштају на југ и југозапад, обема странама Злетовске реке до њеног ушћа у Вардар.
У бици су учествовале 1. и 3. армија, 7 пешадијских и 1. коњичка дивизија (127 батаљона, 253 топа и 33 ескадрона), свега око 176.000 бораца са 253 топа са српске стране; са бугарске стране 4 армија, македонско-једренско ополчење, 4 дивизије и 3 бригаде (95 батаљона, 230 топова), око 130.000 бораца.
Бугарски план за битку био је да концентрисаним снагама 4. армије изврше изненадан препад на српску војску, да поведу офанзиван бој с ограниченим циљем (заузимање спорне територије), у којем би да потуку српску војску на фронту од Вардара дуж Брегалнице и Злетовске реке до Царевог врха, и да заузму Овчје Поље.
Бугари су са 7. пешадијском рилском дивизијом код Дренака и 4. преславском дивизијом напали Србе 5 км од Злетовске реке, док је 8. бугарска тунџанска дивизија форсирала Брегалницу код Штипа и ступа у борбу са Моравском и Дринском дивизијом првог позива код Ежовог рида и села Сушева. Извори из тог времена говоре да је Србе и Бугаре на реци одвајао камени мост.
Бугарски генерал Ратко Димитријев је пре напада контактирао генерала-мајора Ковачева, са питањем каквом се успеху војних операција нада, а Ковачев је изнео читав низ потешкоћа, од лошег снабдевања и недостатка хране међу војницима, до тога да се српски положаји налазе у стенама. Током саме операције, известио је да је мост на код Штипа под константном српском ватром.
Српски план за битку заснивао се на ратном плану, који је предвиђао стратегијски дочек бугарског напада на брегалничком фронту и по одбијању овога, наступање треће српске армије и везу са Грцима. Упркос томе што је план предвиђао напад Бугара, а српска војска је донекле била на опрезу, ипак се није знало време бугарског напада и битка је била изненадна за њу. Српска војска је била стационирана на положају Јежево брдо.
Бугари су у ноћи 17. јуна у 1 сат ујутру прешли реку Штип и око 2 часа и 10 минута напали српске предстраже 4. и 10. пука. Бугарски војници су напад извели уз звуке музике „Шуми Марица” уз гласан повик ,,Уре.˝ Ноћ је скривала и број и правац нападача. Силовити напади и противнапад пешадије, често су се завршавали ударом ножа. Артиљеријске батерије истериване су у прве борбене редове. Борбе су се касније водиле око коте 550 зване Црни Врх.
Захваљујући правилном раду предстражних делова и великој упорности српских војника, официра и подофицира, бугарски стрељачки стројеви задржани су на 600-700 метара испред српских ровова. Бугари су се утврдили изнад Петрашина, на 1.600 метара од Срба. Не знајући за долазак 5. коњичког пука српске војске, Бугари покушавају напад, али бивају потиснути јаком пушчаном и митраљеском ватром у своје ровове, остављајући много мртвих на пољу. Касније су се српске трупе спустиле са коте 550 на каменити вис Деренек. Српска пешадија је излазила из опкопа и развијала се у стрелце. Овај вис са стрмим странама има само с једне стране блажи пад, а заклона од артиљеријске ватре скоро да није било.
Други пешадијски пук Моравске дивизије, који се налазио код Ниша добио је обавештење да су Бугари напали Дринску дивизију и да морају да се спреме за марш ка Брегалници.Већ у раним јутарњим часовима, прве чете су изашле из шатора певајући српску песму ,,Јесам ли ти Јелане…̏ На малом узвишењу, пуковски свештеник Лука Маријановић благосиљао је војнике са сузама у очима. Певајући, четири и по хиљаде војника и шездесет седам официра Гвозденог пука кренуло је ка Брегалници.[10] За то време док се битка одвијала Срби су почели артиљеријом да туку бугарске ровове. Дринска дивизија је једва одолевала у полуразрушеним рововима од директних погодака бугарске артиљерије. Бели шрапнелски облаци туку изнад бугарских ровова, а Бугари засути оловом и челиком напуштају ровове, док их официри једва задржавају с револвером у руци.
Моравска дивизија је преузела одбрану на положају Рујне и коте 650, где се налазио 5. пук Дринске дивизије. Командант дивизије Илија Гојковић сажео је наредбу у једној реченици:,,Ни корак назад.˝ Преживели војници 5. пука помешали су се са Моравском дивизијом и заједнички почели да одбијају нападе бугарске пешадије. Најгоре од свега је било то што је Моравска дивизија бранила положаје на стрмом и испресецаном терену, без подршке артиљерије, јер је артиљерија Моравске дивизије имала проблем да извуче топове, а трпели су напад од 7 бугарских артиљеријских батерија трпећи губитке, али не одступајући.
Срби су се налазили у својим импровизованим и на брзину ископаним рововима, кад су добили наређење за напад. На рески звук трубе и писак официрских пиштаљки, батаљони једна за другим, хитро искакаше из ровова развијајући се у поредак за наступање. Командири батаљона напред, командири чета испред чета, наредници испред водова, све то наступало је у сваршеном реду испред густих стројева пешадије. Војницима су сијали бајонети на сунцу. Када су доспели под непријатељску ватру, почели су у скоковима да наступају ка бугарским рововима. Војници и официри падају покошени бугарском ватром, али настављају даље, док болничари купе рањенике.
Око девет часова ујутру, једанаести пук српске војске је под ватром бугарске артиљерије и војници падају преко класја пшенице попрскане крвљу. Убрзо потпуковник Јеремић издаје наређење за напад, Србима су стигли нови топови и српска пешадија наоружана пушкама са бајонетима ускаче у бугарске ровове и настаје борба бајонетима у рововима.
У бици на Брегалници учествовао је и посебно се истакао током борби други пешадијски пук књаз Михајло. Током борбе, пук је са великом жестином напао бугарске положаје, да су бугарски војници почели да беже из ровова вичући: „Бежите, бежите. Иде луди гвоздени пук.” После битке, пук је задржао надимак стечен у борбама – Гвоздени пук.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ