Павле Вуисић био је познати југословенски и српски глумац.
Рођен је 10. јула 1926. године у Београду, иако се као место рођења помиње и Цетиње, где је породица живела до 1941. и где је његов отац Милисав био шеф полиције. Учесник је борби на Сремском фронту.
Студирао је право и све до почетка 1950-их огледао се у новинарству (Радио Београд). Непуну сезону глумио је у Панчевачком позоришту и безуспешно покушавао да се упише на Академију. Снимио је велики број филмова и телевизијских серија, иако није имао формалног глумачког образовања.
Филмску каријеру отпочиње 1950. године у филму Чудотворни мач Воје Нановића, а код истог редитеља добија главну улогу у филму Три корака у празно (1958) и осваја Златну арену на Филмском фестивалу у Пули.
Тих година Павле Вуисић почиње сарадњу са бројним редитељима, играјући разноврсне улоге:
Владимир Погачић (Суботом увече, 1957; Сам, 1959),
Ватрослав Мимица (Прометеј с отока Вишевице, 1965; Понедељак или уторак, 1966; Сељачка буна 1573, 1975; Последњи подвиг диверзанта Облака, 1978),
Жика Павловић (Непријатељ, 1965; Буђење пацова, 1967; Заседа, 1969),
Бранко Бауер (Доћи и остати, 1965; Салаш у Малом Риту, 1976),
Бора Драшковић (Хороскоп, 1969; Живот је леп, 1985),
Вељко Булајић (Битка на Неретви, 1969),
Александар Петровић (Мајстор и Маргарита, 1972),
Горан Паскаљевић (Чувар плаже у зимском периоду, 1976; Пас који је волео возове, 1977; Посебан третман, 1980; Сутон, 1983),
Срђан Карановић (Петријин венац, 1980),
Слободан Шијан (Ко то тамо пева, 1980; Маратонци трче почасни круг, 1982),
Горан Марковић (Мајстори, мајстори, 1980)
Емир Кустурица (Сјећаш ли се Доли Бел, 1981, Отац на службеном путу, 1985)
Глумио је у више телевизијских серија (Сервисна станица, Приче из радионице, Више од игре), а Камионџије су му донеле посебну популарност.
Са својом супругом Мирјаном (рођеном Јовановић, у друштву познатом под надимком Сула), која је по образовању била историчарка уметности, Павле Вуисић је провео 32 године у браку, од 1956. године па све до своје преране смрти 1988. године.
Вуисићева супруга Мирјана Вуисић, њен брат Михаило Јовановић са супругом Вером Дражић-Јовановић су оснивачи Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. У Адлигату је 2016. формирала легат Мирјане и Павла Вуисића. У легату је велики број глумчевих личних предмета, бројни рукописи, скице, фотографије, дневник брачног пара, сценарио који је Павле написао за дечији филм, приповетка о разговору шарана и друга књижевна дела, легитимације, цртежи, предмети из филмова у којима је глумио, као и оригинал Павловог тестамента.
„Златну арену“ на фестивалу у Пули 1977. године добија за улогу у остварењу Лептиров облак редитеља Здравка Рандића. Исте године за ову улогу добија и награду „Цар Константин“ у Нишу. За улогу у филму Размеђа из 1973. године, редитеља Креше Голика добија „Гран При“ на Филмском фестивалу у Нишу.
Преминуо је 1. октобра 1988. године од карцинома у Београду.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ