Драгош Калајић је био српски сликар, новинар, писац, публициста и познат као један од најистакнутијих српских националиста 1980-их и 1990-их. Био је члан Удружења ликовних уметника Србије, Удружења књижевника Србије и Савеза писаца Русије. Осим ликовног и књижевног стваралаштва, бавио се ликовном критиком и теоријом, филозофијом културе, политичком публицистиком и издаваштвом.
Драгош Калајић је рођен 22. фебруара 1943. године у Београду. Његов отац Велимир Калајић био је четнички војни судија, његова мајка Татјана Калајић (рођена Парента) предавала је математику на Рударско-геолошком факултету Универзитета у Београду.
Студије уметности започео је на београдској Ликовној академији. Дипломирао је на Академији лепих уметности у Риму, с највећом оценом, и стекао међународну славу са новом формом хипереализма. Још као студент излагао је у Риму, Милану, Бриселу, и Београду.
Између 1964. и 2004. приредио је 18 самосталних изложби у Риму, Београду, Бриселу, Загребу, Модени, Милану, Болоњи, Бреши и Сремским Карловцима. Његово сликарство је представљено у низу антологија уметности двадесетог века од Нове Форме Уда Култермана, L’avaguardie dell’ doppoguerra in Europa Енрика Крисполтија до Српског сликарства XX века Миодрага Б. Протића.
Калајић је као критичар приредио 10 значајних ауторских изложби и већи број ТВ емисија о уметности, култури, традицији и политици (најзапаженији су серијали „Огледало XX века” и „Мон Блан”). Добитник је многих награда за ликовно и књижевно стваралаштво. Живео је и стварао у Београду и Риму. У Риму је и добио награду за младе сликаре још 1964. године. Организовањем изложбе „Обнова слике“ у галерији Културног центра у Београду заталасао је југословенску ликовну сцену. У Павиљону „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану је направио изложбу „Нова фигурација“. Током 1950-их и 60-их година Калајић је био део уметничке групе Медиала. Глумио је Бобу у филму Чудна девојка из 1962. године.
Између 1968. и 2005. објавио је 18 књига у Србији, Хрватској, Републици Српској, Русији и Италији. Неке од њих су: „Мапа (анти)утопије“, „Смак света“, „Америчко зло“, „Издана Европа“, „Русија устаје“ и „Последњи Европљанин“. Писао је предговоре и уређивао низ књига из филозофије аутора као што су Николај Берђајев и Лав Шестов. Представио је читалачкој публици први пут дела Плотина, Јулијана Императора, Дениса де Роугемонта, Лава Шестова, Густава Меyринка, Бала Гангадхара Тилака, Ота Вајнингера и сабране текстове Леонида Шејке.
Објавио је студије о делима Меyринка, Црњанског, Генона, Јулијана Императора, Тилака, де Ружемона, Холбајна, Карлајла, Јулиуса Еволе, Анаис Нин, Лоренса Конрада, Илије Гарашанина и др. Током 1980-их је почео да пише за часопис Погледи, први опозициони лист у Југославији. Такође је био Танјугов дописник из Италије. Уређивао је три библиотеке: Кристали, Исток-Запад и Суперроман. Био је директор „Прогресове“ галерије у Београду.
За време владавине Слободана Милошевића, Калајић је био уредник двонедељника Дуга. Био је сенатор Републике Српске у првом сазиву Сената 1996. године.
Умро је у Београду у 62. години, неколико минута после поноћи, 22. јула 2005. године. Његови посмртни остаци су кремирани 25. јула.
Калајићеви политички ставови су описани као „отворено фашистички” и антисемитски, по узору на Јулиуса Еволу. Био је критичар хришћанства и заговорник паганизма до грађанског рата деведесетих година, након чега је постао православни хришћанин и заговорник савеза православних народа.
Био је пријатељ са многим истакнутим личностима из области уметности, књижевности, филма и филозофије, међу којима су су Евола, Езра Паунд, Александар Дугин, Ђорђо де Кирико и Гатијеро Јакопети.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ