Михаило Рашић био је српски генерал и министар војни Краљевине Србије у Првом светском рату. По окончању рата у Краљевини Југославији наставио је службу као министар војске и морнарице.
Рођен је 13. јуна 1858. Основну школу и два разреда гимназије завршио је у Алексинцу. Почетком трећег разреда прешао у Београд. У војску је ступио као питомац 11. класе Артиљеријске школе (8. у рангу), 20. септембра 1874. Каплар је постао 6. септембра 1875, поднаредник 4. маја 1876. а наредник 1. јуна 1876. године. Школовање је завршио септембра 1880, као осми у рангу, испред будућих војвода Степе Степановића и Живојина Мишића, колегама са исте класе.
Почетком првог српско-турског рата он као и његове колеге-питомци наредници Артиљеријске школе су мобилисани, а он је одређен за ордонанса Штаба Шумадијске артиљеријске бригаде Народне војске. Потом је унапређен у чин артиљеријског потпоручника, па ађутанта у 1. шумадијском артиљеријском пуку. На тој дужности остао је до 1. децембра 1878, када је враћен на наставак школовања прекинутог 1876. године. По завршеном школовању, 1. септембра 1880, поново је враћен за водног официра у исту јединицу.
По повратку из Немачке, фебруара 1883, одређен је на службу у Лафетницу Војнотехничког завода као ађутант Управе војног завода. Новим распоредом, марта 1885, одређен је за водног официра Тимочког артиљеријског пука. У ратном сукобу са бугарском прекомандован је најпре у Штаб нишавске војске, а потом у Оперативно одељење Штаба Врховне команде. Од 1. марта 1886. до априла 1887. године био је на челу новоформиране јединице – Телеграфског одреда. Од 16. априла 1887. постављен је за ордонанс-официра краља Милана Обреновића. Ту дужност обављао је до 21. фебруара 1889, када је унапређен за ађутанта принца Александра и вршиоца дужности личног ађутанта краља Милана. Уз ове дужности, од октобра 1890. до септембра 1892, био је и на месту командира 1. батерије Дунавског артиљеријског пука. Од септембра 1892. био је вршилац дужности команданта артиљеријске Подофицирске школе и члан Артиљеријског комитета, од новембра 1892.
На дужности краљевог ађутанта остао је до августа 1893, када је постављен за маршала краљевског двора. Маршал двора био је скоро седам година, до фебруара 1900, када је разрешен ове дужности и постављен за команданта Моравског артиљеријског пука. Од априла 1902. до 1905. био је командант Шумадијске дивизијске области. У скоро истом периоду, од јуна 1903. до августа 1906. био је и на дужности инспектора артиљерије при Министарству, а до јануара 1907. и комесар за пограничне спорове према Турској. У јулу 1910. био је притворен, заједно са пуковником Дамјаном Влајићем, под оптужбом за “неисправно и неправилно примање муниције и артиљеријског материјала”. После дужег, службеног боравка у Француској, фебруара 1911. године је по сопственој жељи пензионисан.
Ратне и последње године
У рату 1912, као резервни официр, ратним распоредом постављен је за команданта Дунавске дивизије 2. позива. Одлуком од 20. октобра 1912. враћен је из пензије у активну службу и произведен је у чин генерала. Том дивизијом командовао је у ратовима 1912. и 1913. године. По завршетку ратова, 1. септембра 1913. године постављен је за управитеља Војне академије, а истовремено, и за председника Војнодисциплинског суда. На тим дужности остао је до објаве рата Аустроугарске – Србији, када је постављен за команданта Комбиноване дивизије 1. позива. Том дивизијом командовао је до доласка српске војске на Крф, јануара 1916. На Крфу је био одређен за команданта Тимочке војске. За делегата Врховне команде српске војске при Врховној команди француске војске одређен је 27. фебруара 1916. године.
У јуну 1917, због организационих промена у француској војсци, постављен је на нову дужност – шеф Српске војне мисије у Француској. На тој функцији био је и представник српске војске код осталих савезника. У другој половини 1917, као члан државне мисије отишао је у САД, са задатком да агитује и прикупља добровољце. На тој дужности налази се до фебруара 1918, када се вратио у Француску, на дужност шефа Војне мисије. Реконструкцијом владе Николе Пашића, постављен је за министра војног, 24. јуна 1918. Овај ресор задржао је и у новом кабинету Николе Пашића, од 3. новембра 1918. У новообразованом кабинету Стојана Протића, од 7. децембра 1918, поново је био на челу истог ресора и на тој дужности остаје до 30. марта 1919, када је поднео оставку. Од 30. марта 1919. године стављен је на располагање. 20. септембра 1920. године, именован је председником Управе Ремонтског фонда. По својој молби, поново је пензионисан 7. новембра 1921. године. Преведен у резерву 21. октобра 1923. године.
Преминуо је у својој породичној кући 17. фебруара 1932. године. Сахрањен је на Новом гробљу.