Обзнана је назив за декрет којим је влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 30. 12. 1920. године забранила рад Комунистичке партије Југославије и прокомунистичких синдиката, те суспендовала разна радничка и уставна права.
Комунистичка партија Југославије је забрањена након што је великим успехом на првим послератним изборима постала трећа по снази странка у Скупштини, а на општинским изборима победила у 59 највећих градова новоосноване државе.
Обзнаном је наређено да се “забрани свака комунистичка и друга разорна пропаганда”, угасе њихове организације, затворе њихова места окупљања, забране “њихове” новине и списи који би проповедали “диктатуру, револуцију или ма какво насиље”. Затвором до месец дана је запрећено свима који позивају на генерални штрајк, наређено је да се протерају сви странци који се “придружују смутњама”, да се из државне службе се отпусте сви чиновници који воде “пропаганду бољшевизма” и да се одузме помоћ за школовање свима студентима комунистима.
У образложењу Обзнане, њен аутор, министар унутрашњих дела демократа Милорад Драшковић дао је свој опис комунистичких акција, Циљ комуниста је „да по руском бољшевичком примеру, све сруше што данас постоји од закона, установа и добара јавних и приватних, а да на место свега заведу као и у Русији власт неколико људи који ће располагати животом, слободом и имањем грађана, а државу нашу отворити инвазији странаца. То они зову диктатуром пролетаријата и пошто сматрају нашу државу само као један сектор на фронту у борби коју бољшевици воде против осталог света, то ће они на том сектору повести војну против светског капитализма како би се срушило све и свуда у свету што су до данас створили дух, снага и рад човечанства.“
Аутор Обзнане је био министар полиције Милорад Драшковић, кога је недуго потом убио комунистички атентатор Алија Алијагић 21. јула 1921. године.
Десетак дана касније донет је Закон о заштити државе 2. августа 1921. године.
Након забране Комунистичке партије у Југославији, на стотине комуниста је побегло у СССР.
Ове мере биле су успешне и до тада масовна партија је готово уништена. Пред изборе 1923. године мање групе оних који су наставили деловање организовали су се под именом Независна радничка партија, али њихове су кандидатуре готово свуда биле онемогућене, а истакнути кандидати нигде нису добили довољан број гласова за улазак у парламент. Следеће је године и НРП забрањена по Закону о заштити државе.
– КПЈ ни организационо ни политички није још била припремљена за прелажење на илегалан рад, али је закон придонео чишћењу партије од опортунистичких социјал-демократских елемената. Већина чланова се разочарала и пасивизовала, а мањи број тврдокорних, међу којима сам био и ја одлучили су се за наставак рада у илегали – рекао је својевремено Јосип Броз Тито, будући тоталитарни владар СФРЈ.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ