ЗАПИС – ЗБОГ ВЕЛИКОГ ИНТЕРЕСОВАЊА ПУБЛИКЕ ПРОДУЖЕНА ИЗЛОЖБА „ЕЛЕКТРИЧНИ ОРГАЗАМ – СВАКИ НОВИ ДАН“

Због великог интересовања публике, изложба фотографија „Електрични оргазам – Сваки нови дан“ продужена је и остаје отворена током лета на Платоу испред Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану. Изложба, коју је реализовао Дом омладине Београда, уз подршку в.д. директорке Вање Вулевић, ауторски је пројекат Зорице Којић и Драгана Амброзића, док дизајн потписује Добрила Стеванић. Кроз више од 120 фотографија Брајана Бранислава Рашића, Горанке Матић, Александра Кујучева и Станислава Милојковића, од којих су многе премијерно представљене јавности, по први пут је на једном месту представљена визуелна историја више од четири и по деценије стваралаштва Електричног оргазма – једног од најзначајнијих рок састава са ових простора.

Изложба је реализована поводом 40 година од објављивања култног албума „Дисторзија“, једног од најзначајнијих издања у историји домаће рок музике. Поводом продужења изложбе разговарали смо са њеним ауторима о идеји пројекта, процесу његовог настанка, избору фотографија и значају наслеђа Електричног оргазма у савременом културном контексту.

Многе фотографије на изложби први пут су представљене публици. Колико је било изазовно приредити ову поставку и како је текао процес одабира материјала?

Зорица Којић: Као и у случају сваке наше претходне изложбе, тако и у овом, сâм процес бирања теме, назива поставке и ширег круга фотографија које долазе у обзир за финалну селекцију, без сумње је изазован, често пун колебљивости и недоумица. Али, колико год та фаза била мукотрпна и захтевна, она је истовремено и најлепша! Када коначно донесете одлуку која историјска чињеница из наше поп културе заслужује своју изложбу тог пролећа, онда зароните у – и дословно – прегршт чудесних снимака, које су наши фото-маестри начинили у то давно време изворног дешавања радње.

Драган Амброзић: Једна ствар је била страховито узбудљива приликом бирања ових фотографија: поглед на њих, са „новом памећу“ из 21. века, пружа нам прилику за ревалоризацију целокупног рокенрол искуства ког смо имали као културна средина. Испоставља се да је овим фотографијама заправо документовано како је у питању наше, аутентично збивање, које нас је учинило самосвеснијим и приближило светским збивањима. Дакле, никако није у питању копирање страних узора – напротив, овде на делу видимо како су наши рокери креативно преузимали обрасце и претварали их у оригиналан израз прилагођен нашем миљеу. Гиле и другари, наиме, само подсећају на неке познате рокере, али они се све време облаче како они виде да то треба, дакле мењају и прилагођавају изглед свом погледу на свет. Тако се рокенрол тумачио на наш начин, док није постао потпуно аутентичан, део наше културе.

Када сте бирали фотографије за изложбу, у којој мери сте се водили њиховом документарном вредношћу, а у којој емоцијом и атмосфером коју носе?

Зорица Којић: Наше изложбе пре свега носе емоцију, која затим и тај документарни квалитет обоји на посебан начин. Драган и ја често истичемо да ове поставке нису пуке збирке „најлепших“ фотографија, него оних најинтимнијих, најприснијих, увек начињених од стране личности које су волеле бенд и одређеног ствараоца, разумевале их на једном дубљем нивоу и бележиле неке њихове готово па приватне тренутке, моменте излагања објективу са много поверења и љубави, као и обратно. Такође, ове узајамне емоције између различитих фотографа и музичара на другој страни, треба да потресу и наше срце.
Та љубав је кључна емоција у настанку сваког од одабраних снимака, као и њиховог дефинитивног избора за изложбу. Зато је прича која их овде повезује пре свега емотивна, а тек потом хронолошка или фокусирана на неки конкретан историјски догађај.

Драган Амброзић: Нама је најважнији критеријум био да их представимо као стварне људе. Нису нас интересовале улицкане рокерске позе, које су део бизниса. Фотографије које смо ми пронашли, показују бенд који се бори за свој статус, у неким важним тренуцима каријере – види се да нуде себе онакве какви су били, надајући се да ће их свет као такве и прихватити. То је храбро огољавање, које представља само по себи креативан чин. На овим фотографијама видимо аутентични Електрични оргазам, тачно онакав каквог они доживљавају.

Да ли су вас током припреме изложбе неке фотографије посебно изненадиле или вам откриле нови поглед на Електрични оргазам, бенд о којем се наизглед већ много зна?

Зорица Којић: Често сви заборавимо да су музичари – које данас веома добро познајемо, као наше дугогодишње рок звезде – пре четрдесет година били толико млади, многи од њих још увек тинејџери, да у том часу апсолутно нису били сигурни у ком правцу ће се заправо развијати њихова ауторска и извођачка каријера. Ми на овим фотографијама практично гледамо клинце који су већ постигли известан успех, али који су у тој мери на почетку свог личног и професионалног живота, да су све опције у вези са њима и даље отворене и могуће.

Драган Амброзић: Нама је изузетно важно било да овом поставком наставимо мисију историзације нашег рокенрола. Електрични оргазам су важно поглавље, које до сада није систематично представљено, а ми смо се нашли на извору ретких снимака, захваљујући љубазности наших сјајних фотографа Брајана Бранислава Рашића, Горанке Матић, Александра Кујучева и Станислава Милојковића. Изненађујуће је да смо успели да на светло дана изнесемо преко 120 фотографија, од којих су скоро све по први пут овако представљене – и то о бенду о коме се, наизглед, већ много зна. То само показује, колико је наша рок историја заправо – неиспричана прича. Иначе, већ смо били упознати са чињеницом да су Електрични оргазам увек били свесни рокенрол ликовности, а ова изложба то потврђује и документује на најлепши начин.

Када сте припремали изложбу, да ли сте различите фотографе посматрали као сведоке исте приче или као ауторе различитих прича о Електричном оргазму? Колико се кроз њихове фотографије мења и слика самог бенда?

Зорица Којић: Чак и кад су бележили исти концертни догађај или уперили свој фото-апарат у Електрични оргазам у сличном периоду, сваки од наших аутора овековечио је нешто аутентично – везано и за сам бенд, али и за себе самог. Свака фотографија, другим речима, оличава пре свега музичаре са њиховим особеностима, наравно, али и јединствен поглед одређеног фотографа, његову личност и доживљај. Свако за себе донео је један лични увид у значај и домете овог бенда.

Драган Амброзић: Сваки фотограф је имао своју причу да исприча, сви на различит начин виде исти бенд, и то је узбудљиво пратити – како се њихова уметничка визија групе укршта са оним како група види себе. Те четири визије Електричног оргазма причају праву историју овог састава. Четири погледа у душу групе, који откривају њихову рокерску освешћеност, детињасти мангуплук, тежњу ка гиздавом гламуру и зрелу озбиљност.

Изложба прати Електрични оргазам од осамдесетих година до данас. Који период каријере вам се чини као најзанимљивији за визуелно приповедање и због чега?

Зорица Којић: Па, баш сваки. Драган и ја смо још на првој заједничкој изложби „Нови талас у Београду: Пакет аранжман (1981 – 2021)“ приказали мноштво фотографија оне најмлађе поставе Електричног оргазма. Горанка Матић, Брајан Бранислав Рашић, Бранко Гаврић и Горан Вејвода почастили су нас том приликом ретким и до тада готово невиђеним снимцима овог бенда са самих њихових почетака. На њима они делују као деца, али врло одлучна и потпуно свесна своје тадашње, а можда и будуће улоге. Данас, након свега, видимо Електрични оргазам као стваралачке великане који се визуелно не разликују од њихових најславнијих колега у Европи и свету.

Драган Амброзић: Електрични оргазам су увек имали јединство изгледа, звука и речи. Бенд је у свакој својој фази био визуелно моћна појава. Очигледно је то такође део њихове поруке. Са овом изложбом ће, надамо се, постати потпуно јасно до које мере су доследно, током читаве каријере, инсистирали на томе како је изглед једнако важан део онога што желиш људима да поручиш.

Да ли постоји нешто што сте запазили на фотографијама из различитих периода, а што се током више од четири деценије није променило када је реч о карактеру, енергији или идентитету бенда?

Зорица Којић: Није се нимало променила њихова решеност да дају све од себе, да речју пруже све најбоље у моменту који је фотографијама сачуван од заборава. Та одлучност није намештена, не представља неко играње улоге за потребе снимања. Остали су исти, момци са визијом врхунског рокенрола, којег стално изнова доносе овом граду, овој земљи, овом региону, са жељом да сви и даље на њиховим концертима будемо једни другима „браћа и сестре“. Врло хипи став, али већ деценијама поткован уметничким и људским интегритетом Електричног оргазма.

Драган Амброзић: Изгледају као да се на свакој фотографији одлично забављају. Мени је то прича о бенду чији се чланови међусобно поштују и воле. Такође, о бенду који је победио проток времена, јер је увек знао ко је и шта је, зашто се бави тиме чиме се бави, и шта има да каже.

У којој мери је ово изложба и о једној епохи београдске и југословенске културе која се може пратити кроз историју Електричног оргазма?

Зорица Којић: Свака Драганова и моја изложба, укључујући и ову актуелну о Електричном оргазму, говори о стању духова у некадашњој заједници братских народа по имену Социјалистичка Федеративна Република Југославија која је била колико наша, толико и домовина свих личности и музичких група које смо до сада обрађивали, а такође и домовина наших сарадника фотографа. Увек је то, истовремено, била и прича о граду Београду, где се све од приказаног дешавало, а који је и сам прошао кроз различите промене од оног давног доба којег се данас овако важним поводима присећамо.

Драган Амброзић: Изложба о Електричном оргазму мора бити, истовремено, и изложба о прошлим београдским временима. Не бисмо могли да разумемо Београд из претходних деценија без рокенрола у њему, а овај бенд је један од најбољих изданака те сцене. Уосталом, очигледно су се намерно сликали на неким местима која су иконична и суштински важна за доживљај овог града – од старог, сада већ срушеног, Дорћола, преко Музеја Николе Тесле у некадашњој Улици Пролетерских бригада, до Старе Шећеране.

Шта мислите да ће млађа публика, која још није била ни рођена у време настанка бенда и новог таласа, препознати или открити кроз ову поставку?

Зорица Којић: Откриће личности вредне да се покрај њих зауставе, заинтересују ко су, пронађу њихову музику и спотове, прочитају старе и нове интервјуе, упамте њихове фризуре и одевне детаље. Драган и ја сматрамо да је ова изложба прилика и за различите друге генерације да се подсете сада већ далеке прошлости, попуне рупе у свом рок образовању и препусте новим албумима Оргазма, подуче своју децу и унуке ономе шта је значила „Дисторзија“ за све нас половином 1980-их и испричају им своју личну причу о овом и другим београдским и југословенским бендовима те деценије.

Драган Амброзић: Деци полако почиње да недостаје контекст у ког би могли да сместе наше старе рок групе. Осим на Yоутубеу, где могу да их чују, они немају ни основне информације шта је то било и шта је значило – постоје само рокерски митови, који могу да им буду занимљиви, али и досадни. Наша намера је била да изложимо садашњу омладину непосредном доживљају тих људи, да им понудимо емоцију коју сами могу да провере. Кад доживе наше рок музичаре као младе и „опасне“ – можда ће бити у прилици да их сагледају као неког ко им је близак и разумљив.

Посматрано кроз фотографије, по чему је прича Електричног оргазма другачија од прича других важних бендова и аутора којима сте се бавили у својим претходним пројектима?

Зорица Којић: Има, наравно, много сличности између младалачких бендова са „Пакет аранжмана“, али опет и толико разлика, видљивих голим оком и још боље ухом. Затим, између Које и Дисциплине кичме, Маргите и Екатарине Велике, Цанета и Антона из Партибрејкерса, а ево сада и Гилета и Електричног оргазма, доста је тога што их повезује у смислу припадности једном истом времену и простору, трајања на регионалној сцени, човекољубивог погледа на ствари и у најстрашнијим тренуцима, али пре свега – обожавања града у коме су започели каријеру и наставили да му пружају своје уметничке доприносе до дана данашњег. А опет, сваки од наведених музичара и припадајућих група, тежио је да створи свој лични, оригинални ауторски језик, испитивао границе своје сценске персоне и прекорачивао их храбро, доводећи стално у питање своју стваралачку удобност, па ако хоћете и пуки опстанак.

Драган Амброзић: Електрични оргазам је још увек активан и најстарији од свих поменутих. Већ та дуговечност их чини другачијим. Они су остали на ногама радећи своју ствар деценијама, да би на крају постали живи споменик рокенролу, позициониран макар привремено на Калемегдану.

ИНТЕРВЈУ – МИЛИЦА ШЕВАРЛИЋ

ФОТО – СТАНИСЛАВ МИЛОЈКОВИЋ