До 23. августа 1914. године, на слободној српској територији није остао ниједан аустроугарски војник. Генерал 2. српске армије, Степа Степановић је добио чин војводе, после његовог успешног командовања у бици. Битка је доста утицала на војнике аустроугарске војске на Балкану и њихове снаге у Црној Гори су морали да напусте град Пљевља, који су заузели 19. августа.
Успех битке је привукао светску пажњу на Србију и донео јој наклоност у неутралним и савезничким земљама, јер је битка била прва савезничка победа над Централним силама у Првом светском рату. Многи странци су дошли у Србију крајем 1914. нудећи финансијску, политичку, хуманитарну и војну помоћ. Новински чланци у одбрани Србије су постали чешћи у британским новинама, а земља је била толико цењена да су одређене културне групе у Италији подржавале улазак Италије у рат на страни савезника, користећи Србију и Црну Гору за пример.
У време битке на Јадру и Церу, српска Ужичка војска и црногорска Санџачка војска успеле су да спрече продор ка Ужицу. Пораз на Церу, страх од српске офанзиве и побуне пречанских Срба, натерали су Поћорека да пређе у дефанзиву на свим фронтовима. Српска војска је под притиском Савезника покренула неуспешну Сремску операцију, док је истовремено на Дрини текла неуспешна аустроугарска офанзива.
Обе стране су претрпеле тешке губитке. Тачан број аустроугарских жртава варира код историчара. Џордан сматра да су Аустроугари претрпели 37 000 губитака, а од тога су 7.000 мртвих. Миша Глени говори о цифри од 30.000 рањених аустроугарских војника и 6-10 хиљада мртвих. Хорн пише да су Аустроугари имали 8.000 мртвих и 30.000 рањених, такође су изгубили 46 топа, 30 митраљеза и 140 кола са муницијом. Историчар Дејвид Стивенсон сматра да су 4.500 аустроугарских војника заробљена.
Број српских губитака такође варира. Хорн и Џордан се слажу да је отприлике 3.000 српских војника погинуло, а 15.000 рањено у бици. Глени говори о цифри од 3.000-5.000 мртвих и око 15.000 рањених. Број жртава на обе стране говори о високој цени која је плаћена у Првом светском рату. Француски новинар Анри Барби је известио:
Простор између Цера и реке Јадар где се силна битка догодила није био ништа друго до масовна гробница и распаднуто месо… Из сенке шуме се ширио смрад тако гадан да је прилаз врху Цера био немогућ. Број лешева је био тако велики да је Друга армија због недостатка времена била приморана да прекине њихов покоп.
На крају борби, Срби су открили доказе о страшним злочинима у градовима и селима, која је аустроугарска војска окупирала. Стотине мушкараца је насумично убијено, а многе жене и деца су најпре силовани, пре него што су убијани. Многе злочине су чинили други Јужни Словени (Хрвати и Босански муслимани), служећи у аустроугарској војсци. Српски генерал Павле Јуришић Штурм је изјавио:
– Аустријска војска је починила страшна зверства на нашој територији. Група од 19 (мушкараца, жена и деце) су пронађени поред гостионице Кривајица. Свезани су заједно и затим ужасно измасакрирани. Таква група људи је нађена и код Завлаке. Мале групе убијених и унакажених људи, углавном жене и деце, су нађени широм села. Једној жени је одерана кожа, а другој су одсечене груди… Још једна група од 12 жена и деце су пронађени свезани заједно и измасакрирани. Сељаци кажу да се такве ствари могу видети свуда.
Други српски команданти су такође изјавили да су аустроугарске снаге починиле бројне одмазде у српским селима током битке.
У Церској бици је погинуо поручник Војислав Гарашанин, син Милутина Гарашанина. Најмлађи погинули борац био је Станислав Сондермајер.
После рата подигнута је Спомен-костурница на Церу која је заштићена законом као знаменито место.
Александар Дероко, који је био у 1300 каплара оставио је сведочанство о Церској бици.
– Прошли смо Уб и нашли се у сред Церске битке. Попели су ме на високо дрво. Преда мном је био цео фронт. У плавом небу горе, свуда око мене, Бога ми прилично близу, црвено бели облачићи аустријских шрапнела. У зубима сам држао реглету, и преко канапа са чворићима одмеравао и на милиметарску хартију уцртавао цео хоризонт непријатељских положаја. Био сам студент прве године технике и умео сам то. По тим цртежима су наше батерије доле гађале сваки топ свој сектор. После, даље, поља су била покривена плавим униформама и ваздух је био отужно сладуњав од непокопаних лешева на августовском сунцу… Даље Шабац је целу ноћ горео и ја сам при свећи направио један мали акварел са много црвеног пламена на црној позадини. Те ноћи су наши топови у Кленку запалили некакав магацин са муницијом и воз. Личило је на ватромет.
Драгиша Стојадиновић је фотографисао церско бојиште после битке.
Српску патриотску песму „Марш на Дрину” је написао српски композитор Станислав Бинички убрзо после битке. Бинички је посветио марш његовом омиљеном команданту у војсци пуковнику Миливоју Стојановићу-Брки из Гвозденог пука — Други пешадијски пук првог позива ” Књаза Михаила “- Моравска дивизија првог позива, који је погинуо током Колубарске битке.
Остало је забележено да су аустроугарски војници бежећи и тражећи Дрину питали „Казуј, стрина, где је Дрина?” док су српски војници спевали песму „Дођи Швабо да видиш где је српски Текериш? Како ћу ја гледати, када морам бежати?”
Церска битка је најекранизованија српска битка од свих са 4 играна, 2 играно-документарна и једним документарним филмом.
Најтачнија екранизација битке је филм „Марш на Дрину” из 1964, док је најнетачнија екранизација филм „Свети Георгије убива аждаху” у коме се ни топографија ни радња не поклапају са битком. Поред ова два филма снимљени су на стогодишњицу битке два играно документарна филма „Србија у Великом рату” и „Херој 1914.”, као и филмови из 2018. „Заспанка за војника” и филм „Краљ Петар у славу Србије” по коме је рађена истоимена серија.
Дана 15. новембра 2015. године, војни часопис „Одбрана” издао је посебан додатак у виду стрипа „Марш на Дрину” у ком су илустроване Церска битка, битка на Мачковом камену и Колубарска битка.
Књижара Томе Јовановића и Јакшића, власника Милована Јакшића је у време Краљевине Југославије израдила илустрацију Церске битке са насловом „Страшан пораз Аустријске војске на Церу 1914.” приказујући како српска војска наступајући у нападу слева надесно потискује аустријску војску, док се у позадини види планина Цер. Илустрација је била изложена у Историјском музеју на стогодишњицу завршетка Великог рата у јануару 2019. заједно са илустрацијама битке на Дрини и Колубари од истог издавача у оквиру изложбе Крај Великог рата и изложбе Ђорђе Чарапић Фусек.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ