Аделина Паулина Ирби, познатија као Мис Ирбијева у Србији или Мис Ирби у Босни и Херцеговини, била је британска сифражеткиња, путописац и добротвор хришћанског народа у Босни и Херцеговини крајем 19. и почетком 20. века.
Рођена је 19. децембра 1831. године у грофовији Норфок, где је и одрасла у удобности више класе енглеског друштва тог времена. У Лондону Аделина учи неколико језика, проучава класичне уметности, опробава се и у науци. Ипак, теоријско знање не може да задовољи њен дух, па одлучује да своје даље образовање стекне у стварном свету.
Ту упознаје Џорџину Мјур Макензи и њих две започињу своје путовање по Европи. У почетку са Џорџинином мајком обилазе бање у Швајцарској и туристичка места у Италији и Холандији, а затим одлучују да обиђу мање атрактивне локације. Године 1859. започињу путовање из Беча, преко Братиславе до Кракова. Уместо брзог и сигурног путовања возом, одлучују се да запрежним колима пређу Карпате, одмарајући се у успутним крчмама. Ова мала авантура претворила се у прекретницу у њиховим животима. Док су боравиле у бањи у подножју Татри, аустријске власти их задржавају у притвору, под оптужбом да су руске шпијунке и симпатизерке панславизма. До тада ни једна од њих није знала шта је панславизам, али су после овог немилог догађаја одлучиле да упознају и разумеју ко су Словени и зашто су аустријске власти толико уплашене од њих и њихових симпатизера. Годину дана пошто су се вратиле са овог путовања, своје искуство објавиле су у путописној књизи Преко Карпата.
После детаљног изучавања историје словенских народа у источној Европи Аделина и Џорџина одлучују да путују на исток, у Турску. Биле су посебно заинтересоване за европске области под турском влашћу (данашњи Балкан) и стање словенских народа који тамо живе. Носећи са собом султанов Ферман, оне у наредне три године пет пута прелазе Балкан уздуж и попреко. За то време проучавају историју Јужних Словена, уче српски и бугарски језик. Друже се подједнако са државницима и сељацима, путују на коњима или коњским запрегама, често у пратњи наоружаних чувара. Посећују школе, цркве и џамије. Током те три године обишле су Бугарску, Босну, Србију, Албанију, Црну Гору, Грчку и Македонију, после чега су се истински могле сврстати у симпатизере Словена. Вративши се у Енглеску 1864. године њих две пишу другу путописну књигу Путовање по словенским земљама Турске у Европи.
Истовремено почињу јавно да говоре о условима у којима су живели нижи слојеви становништва, неправедно високим порезима и недостатком образовних институција, нарочито школа за женску децу, па оснивају Друштво за унапређење образовања словенске деце у Босни и Херцеговини.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ
Аделина Ирби и Џорџина Макензи сматрале су да књига о животу словенског становништва није довољна помоћ, већ да је потребно предузети и неке конкретне кораке, па одлучују да отворе Школу за девојчице. Изабрале су Сарајево, јер је у Босни тада било веома мало било каквих хуманитарних мисија, а у целој земљи постојала је само једна мала школа, у којој су се могла образовати женска деца. Прикупиле су новац од пријатеља, породице, и истомишљеника, филантропа широм Енглеске и у јануару 1870. године отвориле школу за девојке, у новоизграђеној згради. Образовање, смештај и исхрана ученица били су бесплатни, без обзира на њихову националност или вероисповест. Две године по отварању школе Џорџина Макензи била је, због здравствених проблема, принуђена да напусти школу и Босну. Аделина је наставила свој рад са новом сарадницом, Енглескињом Присилом Џонстон. Аделина Ирби је у Сарајеву подржавала и рад Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета”.
Кад је школа почела с радом, скоро читав град се успротивио, објашњавајући то чињеницом да је она странкиња, протестанткиња и да ради на томе да девојчице преведе „на своје”. Најгласнији је био фра Грга Мартић, после чије проповеди се из школе исписало свих 9 ученица католичке вере. Ни православни свештеници у почетку нису много заостајали у пропаганди против ове школе. И једни и други доживљавају Ирбијеву као конкуренцију, а њен рад као удар на верски и национални идентитет. Једина подршка коју је добила од домаћег становништва дошла је од Стаке Скендерове, жене која је отворила прву женску школу у Сарајеву. Стака је тада јавно иступила усред општине, срчано бранећи Аделину Ирби и њену школу. Захваљујући њеном ауторитету црквено-школска општина повлачи своју „Објаву народу” којом је тражила да Срби не шаљу децу у протестантску школу.
Зато Аделина Ирби уместо пруских часних сестара запошљава учитељицу Сару Панић из Београда и учитеља Симу Чајкановића из Сарајева. Иако је школа била отворена за све вероисповести, углавном су је похађале српске ученице, тако да се школа у извештајима и документима убрзо почела називати српска женска школа. У школи се учила основна писменост, ручни рад, историја, као и основе лепог понашања. Школу су прво похађала деца из богатих српских породица, да би се касније, како се школа стабилизовала, све се више окретала сиромашнима. Тако је пред устанак 1875. ову школу похађао велики број ђака којима је она била и друга кућа, пружајући им смештај, храну и одећу. Школа Аделине Ирби се током времена претворила у средњу школу у којој је школовање трајало осам година. Прва четири разреда била су редовна основна школа, пети разред девојачка школа, а последња три разреда била су учитељска школа. Из ове школе изашла је прва генерација Српкиња интелектуалки у Босни и Херцеговини. Оне су се касније запослиле у српским школама широм Босне и Херцеговине, где су радиле као учитељице.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ