Емануило Јанковић био је српски писац, преводилац, природњак, књижар и штампар.
Потиче из херцеговачке породице досељене у првој половини 18. века. Када је Нови Сад добио статус слободног краљевског града његов отац Сава Јанковић, имућни новосадски трговац, је био један од грађана који су 1748. године положили заклетву да би добили поданство аустријске царевине. Сава Јанковић је сакупљао старине и уметничке предмете, а у кући је имао библиотеку у којој су се налазиле црквене и стране књиге.
Емануило Јанковић био је један од познатих културних прегалаца, и по многима, ученик Доситеја Обрадовића, преводилац и један од првих српских природњака у 18. веку. Он је био први који је хтео да оснује самосталну српску штампарију, први писац трактата из физике међу Србима и први творац тзв. посрба – драма узиманих од других народа и адаптираних у српском стилу, духу и језику.
Прецизни подаци из биографије Емануила Јанковића до данас нису познати. Као година његовог рођења узима се 1758. а место рођења је Нови Сад.
Основну школу Емануило је завршио у Новом Саду, а вероватно и средњу и то протестантску. С обзиром на то да су тада преовлађивале римокатоличке и језуитске школе, српски родитељи су радије своју децу слали међу протестантске учитеље. Тако је за првога директора Новосадске гимназије дошао протестант Павел Јозеф Шафарик, познати проучавалац словенске историје и српске књижевност. На даље науке Јанковић је отишао у Немачку, на Универзитет у Халеу, где је уписао медицину. Поред мађарског и немачког, још као дечак могао је да се споразумева са својим вршњацима помало и на грчком и другим језицима. Током његовог школовања научио је руски, француски, латински и италијански, такође је познавао основе хебрејског језика, пошто је распусте проводио путујући по Италији и Француској и тако научио језике тих земаља, што ће му после помоћи у његовом преводилачком раду.
Био је успешан у свом научном раду, нарочито из области физике и математике. Јанковић није могао лако купити књиге и штампарију. Постоје одређена сведочанства да му је Доситеј Обрадовић помагао својом уштеђевином, као и бројни Јанковићеви пријатељи и суграђани. Имао је великих потешкоћа са дозволама за отварање штампарије. Он ипак објављује неколико књига без званичне дозволе, продаје их у својој књижари, можда и ван ње. Могуће је да имао прећутну сагласност власти јер им је обећао да ће књиге бити на немачком, мађарском или латинском језику, а не на српском. Иако још није био прави издавач, тражио је и преводио рукописе, касније их припремајући за штампу. Јанковић одлази 1789. године у Беч где пише молбу да му се одобри оснивање штампарије у Београду и отварање књижаре. Желео је да допринесе ширењу националне културе и просвете. Међутим, то му државне власти нису одобриле јер се то противило ширењу германског духа. То је био један од главних разлога што није добио дозволу за отварање „ћириличне штампарије“ у Новом Саду. Године 1788. Халско природњачко друштво, које и данас постоји, бира га за свога члана.
Иако је његово почетно опредељење био научни рад, Јанковић се опредељује за друго занимање и 1789. године се враћа кући са намером да отвори прву српску штампарију. Набавио је штампарију у Лајпцигу, добио подршку од свог народа и митрополита Стратимировића, и у Новом Саду уз штампарију отворио је и једну књижару, са каталогом књига и слика. Јанковић је 1790. године отворио ову европску књижару која се налазила у близини Каулицијеве књижаре-књиговезнице, на углу Дунавске и данашње Змај-Јовине улице. У књижари су се налазиле књиге на немачком и француском језику као и музикалије и часописи. О угледу ове књижаре сведочи и првокласни Каталог својствен отменој Европи. Међутим, није смео да штампа књиге на српском и румунском језику, јер је монопол над штампањем српских књига имао штампар Курцбек у Бечу. Курцбек је за то добио дозволу од Јосифа Другог и он се показао као главни Емануилов непријатељ. На крају ће му он коначно и стати на пут и осујетити намеру 1890. године, када се гаси штампарија у Новом Саду.
Умро је врло млад, 1791. године у Суботици, на путу из Беча у Нови Сад. Исповедио је своје грехе јереју Михаилу Сточићу, пароху цркве св. Вазнесења, и причестио се, а сахранио га је “у гробље код цркве” 24. септембра јереј Јоан Петровић, парох Вазнесењске цркве у Суботици. Најстарији брат Емануила Јанковића, Јован, наследио је његову штампарију и књижару после његове смрти. Са најмлађим братом Петром, док их није преузео његов син Павле Јанковић, који је заправо прави настављач оног духа и штампарско-издавачког твораштва у Срба. У Новом Саду више нема Јанковићевих потомака, као нити било какве за њега везане традиције у некој породици. Улица у Новом Саду носи његово име.