Матија Бећковић – Мојих 100 портрета: ДОБРИЦА ЋОСИЋ
У последње дане свог живота, гласом са онога света, позвао ме да дођем код њега.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ
Мислио сам, зове да се опростим. И одем у заказано време да чујем његову последњу реч. Уместо у постељи, чекао ме на ногама
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ
У кући су горела сва светла, сто припремљен за вечеру. Кад за трен остадосмо насамо, он се нагну и шапну:
„Запамти! Кад изгубиш мушкост, ниси више ни човек, ни писац, ни Србин. То ти је моја последња реч.“
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ