Јован Радонић (Мол, Бачка, 9. фебруар 1873 — Београд, 25. новембар 1956) био је српски историчар, доктор филозофије и професор универзитета у Београду.
Основну школу је завршио у Молу, а гимназију у Новом Саду. Студирао је у Бечу где је 1896. добио и докторат. На студијском путовању у Русији је био 1897—1898, а потом је 1898—1899. био наставник у српској гимназији у Цариграду. Постао је библиотекар Матице српске 1899. и као такав је радио на реформама Матице. Ту је остао до 1905. када је постао ванредни професор опште историје средњег века на београдском универзитету.
Био је у српској војсци током ратова 1912-1918.
Током Версајске мировне конференције био је члан српске делегације у историјско-етнографском одбору.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ
Постао је редовни професор опште историје средњег века на универзитету у Београду 1919. Био је и народни посланик као члан Радикалне странке. У странци је био и председник финансијског одбора и потпредседник посланичког клуба.
Пратећи радове Константина Јиречека и Илариона Руварца, почео је свој историјски рад критиком писаних извора из 14. и 15. века. Српски историјски развој је увек пратио паралелно са општим развојем света.
Први је српски историчар који је правилно запазио значај географске и историјске средине за развој народа и појединаца. То се добро види у његовом делу о грофу Ђорђу Бранковићу (1911) и у историји Срба у Угарској (1919, француски језик). Скоро две деценије био је кључна личност српске историјске критике.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ
Радонић је постао члан Српске краљевске академије (Академије друштвених наука ) 1920, потом секретар од 1931. до 1937. и потом секретар Одељења друштвених наука САНУ од 1952. до 1956, када је и преминуо.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ