Да ли знате шта се некада славило 1. маја, пре него што су дошли синдикати и роштиљи?
Пре хришћанства, пре празника рада, наши преци су на овај дан славили Нови Јарило – празник буђења природе, пролећне љубави, плодности и живота.
Јарило је био млади бог пролећа, син грома и муње (Перуна), који се сваке године враћа из подземља да донесе живот, топлоту, мирис цвећа и осмех младости.
Младићи и девојке су се китили цвећем, певали, играли и славили живот. У свако село би улазио “Јарило” – младић са венцем на глави, као симбол младе снаге, обнове и светлости. Ишли су од куће до куће, доносили благослов, љубав и пролећну радост.
Jарило (Јаро, Јаровид, Јаровит) је у митологији старих Словена бог пролећне вегетације и плодности. Замишљан је као изузетно леп младић, који јаше на белом коњу, у белој одећи, босоног, окићен пољским цвећем и са свежњем класја у рукама. Због тога су у различитим пролећним обредима, девојке одевене у бело и овенчане цвећем, јахале на белим коњима. У његову славу су прављене и лутке од сламе, које су називане именом овог божанства. Његово име долази од корена „јар”-“сила“, „сировост“, и корена „вид“, што значи „господин“.
Обожавање овог бога је ипак преживелo у словенском народном веровању много времена након покрштавања. У Русији, Белорусији и Србији су све до 19. века одржаванe народне свечаности по имену Јарило крајем пролећа или почетком лета. Ове светковине су у потпуности билe нехришћанског порекла, а чак и најранији истраживачи словенске митологије су у њима лако препознавали остатке паганских светковина у част бога пролећа.
Сви ови пролећни фестивали су у основи били слични: поворка мештана би ишла у шетњу око села или кроз село на овај дан. Нешто или неко би представљао Јарила. То је могла бити лутка од сламе, човек или дете украшен са зеленим гранчицама или девојка обучена у мушкарца која јаше на коњу. Певале су се песме које су алудiрале на Јарилов повратак из далеке земље преко мора, повратак пролећа, благослове, плодност и богату жетву која ће доћи.
Јарилo је Перунов син. Кад се родио, Велес (бог поља, мора и животиња) га је отео и одвео у подземни свет да проводи детињство са његовим ћеркама. У пролеће, већ као јак младић, враћа се Перуну, своме оцу. Како су стари Словени замишљали свет као огромно стабло, Јарило се у подземном свету налазио у самом корењу стабла. Да би дошао до врха, морао је проћи кроз крошњу, односно свет људи и тако он доноси пролеће, затим упознаје Морану, своју сестру, Перунову кћи и они се заљубљују. Њихова љубав доноси храну и житарице кроз целу годину. Због невере, Перун убија Јарила громом, а Морана постаје бела старица — зима, умире и одлази у подземље. У свет људи долази хладна зима. Затим се Јарило поново рађа и све се понавља из почетка. У хришћанству су ови митски догађаји обележени празницима. Рођење Јарила је Ђурђевдан, на пролеће, свадба Јарила и Моране је на Ивандан, када је земља већ оплођена и када почиње лето.
Данас ретко ко зна за овај обичај. А штета је, јер душа народа не умире кад умре језик, већ кад заборави оно што је било пре њега.
Зато, док окрећеш пљескавицу на роштиљу, сети се Јарила.
Сети се да ово није само празник рада, већ и празник живота.
Добродошао, Јарило. Добродошла младости. Добродошло пролеће.