Марко Мрњавчевић, у народу познатији као Краљевић Марко, био је де јуре српски краљ од 1371. до 1395. године, док је де факто владао само територијом у западној Македонији. Престони град у држави краља Марка био је Прилеп.
Марко Мрњавчевић је рођен око 1335. године као најстарији син Вукашина и његове супруге Аљене у народним песмама Јевросиме. Према дубровачком историчару Мавру Орбину, родоначелник породице Мрњавчевић био је Мрњава, сиромашни племић из Захумља, чији су синови рођени у Ливну у западној Босни. Приближно 1350. године потиче најранији писани траг о Марковом оцу Вукашину, из којег се види да га је Душан поставио за жупана Прилепа.
Душана је 1349. наследио његов деветнаестогодишњи син Урош, који је по свему судећи сматрао Марка Мрњавчевића човеком од поверења. Млади цар га је поставио на чело свог посланства у Дубровнику крајем јула 1361. године, да би преговарао о миру између Царства и Дубровачке републике током сукоба који су избили раније те године. Мир није био закључен овом приликом, али је Марко испословао да се пусте на слободу заробљени призренски трговци, иако су Дубровчани задржали њихову робу. Марку је такође било допуштено да подигне сребро које је његова породица депоновала у том граду. Белешке о овом посланству у дубровачким документима из те године, садрже први неоспорни писани траг о Марку Мрњавчевићу.
Након Душанове смрти дошло је до разбуктавања сепаратистичких активности у Српском царству. Вукашин Мрњавчевић био је вешт политичар, и постепено је преузео водећу улогу у Царству. Септембра 1365. Урош га је крунисао за краља и прогласио својим савладарем. До 1370. Марково потенцијално наслеђе је повећано, јер су се у Вукашиновом поседу осим Прилепа нашли и Призрен, Приштина, Ново Брдо, Скопље и Охрид.[4] У повељи коју је издао 5. априла 1370. Вукашин је поменуо своју супругу краљицу Аљену и синове Марка и Андријаша, наводећи да је Богом постављен за „господина зємли срьбьскои и грькѡмь и западнимь странамь“. Крајем 1370. или почетком 1371, Вукашин је крунисао Марка за „младог краља“. Ова титула је додељивана синовима српских краљева да би им се осигурао положај наследника. Пошто Урош није имао деце, Марко је на овај начин дошао у позицију да га може наследити на српском трону, започињући нову, Вукашинову династију српских монарха.
Вукашин је настојао да обезбеди супругу са добрим везама за свог најстаријег сина Марка. Девојка из далматинске племићке породице Шубић била је послана од стране оца Гргура на двор њиховог рођака босанског бана Твртка, са намером да је одгоји и добро уда банова мајка Јелена. Она је била ћерка Јураја другог Шубића, чији је деда по мајци био српски краљ Драгутин Немањић. Пошто су Твртко и Јелена одобравали Вукашинову идеју да се млада Шубићева уда за Марка, венчање је било на помолу. Међутим, априла 1370. римски папа Урбан шаље писмо Твртку у којем му изричито забрањује да уда католичку племкињу за „сина његовог величанства краља Србије, шизматика“. Од тог венчања није било ништа, а Марко се оженио Јеленом, ћерком Радослава Хлапена, господара Бера и Водена, српског владара јужне Македоније.
У пролеће 1371. Марко је учествовао у припремама за војни поход против Николе Алтомановића, главног српског великаша у западном делу Царства. Поход су здружено припремали краљ Вукашин и господар Зете Ђурађ Балшић, који је био ожењен краљевом ћерком Оливером. Јула те године, Вукашин и Марко су логоровали са својом војском на Балшићевој територији крај Скадра, спремни да направе пробој у Алтомановићеву земљу у правцу Оногошта. Овај напад се није догодио, пошто су Османлије запретиле господару Сера деспоту Јовану Угљеши, млађем краљевом брату који је владао источном Македонијом. Војне снаге Мрњавчевића брзо су преусмерене ка истоку. Након безуспешног покушаја да нађу савезнике, два брата су самостално продрла са својим трупама у територију под османском контролом. У Маричкој бици 26. септембра 1371, Турци су потпуно уништили српску војску, а место борбе Турци и данас називају „српска погибија“.
После очеве смрти „млади краљ“ Марко крунисан је за краља и савладара цара Уроша. Недуго након тога угашена је династија Немањића Урошевом смрћу 4. децембра 1371, чиме је Марко формално постао краљ српске државе. Српски великаши, међутим, нису ни помишљали да га признају за свог врховног господара. Погибијом два брата и уништењем њихове војске Мрњавчевићи су остали без стварне моћи, те су обласни господари приграбили знатне делове територије коју је Марко наследио од свог оца.
Једини значајни град који је Марко задржао био је Прилеп. Тако је краљ Марко у стварности постао само један од обласних господара, владар релативно мале територије у западној Македонији, која се на северу простирала до Шар-планине и Скопља, на истоку до Вардара и Црне Реке, а на западу до Охрида. Марко није сам владао ни у овој области, јер ју је делио са млађим братом Андријашем, који је држао власт над једном подоблашћу у њој. Најмлађи брат Дмитар боравио је на територији којом је управљао Андријаш. Имали су још једног брата који се звао Иваниш, међутим о њему је сачувано веома мало података. Нејасно је када је тачно Марко постао турски вазал, али то се највероватније није десило одмах након Маричке битке.
Маркова тврђава налазила се на једном брду северно од Прилепа. Њени остаци, делимично добро очувани, познати су под именом Маркове Куле. Испод тврђаве лежи село Варош, где се у средњем веку простирао град Прилеп. У селу је смештен Манастир Светог Арханђела Михаила којег су обновили Марко и Вукашин, чији су портрети осликани у манастирској цркви. Марко је био ктитор Цркве Свете Недеље у Призрену изграђене 1371, недуго пред Маричку битку. У натпису изнад њених улазних врата он је ословљен титулом „млади краљ“.
Манастир Светог Димитрија, познатији као Марков манастир, налази се у селу Маркова Сушица у близини Скопља. Завршен је 1377. Краљеви Марко и Вукашин, његови ктитори, осликани су изнад јужног улаза у манастирску цркву. Марко је приказан као човек озбиљног лика и строгог погледа, одевен у пурпурну одјећу; на глави му је круна украшена бисерним нискама. Левом руком држи свитак на којем текст почиње речима – Ја, у Христа Бога благоверни краљ Марко, сазидах и пописах овај божанствени храм.
Марко је ковао свој новац, као што је чинио његов отац и други српски великаши тог доба. Његови сребрни новчићи тежили су 1,11 грама, а произвођени су у три основне врсте. Две на аверсу имају следећи текст у пет редова – „У Христа Бога благоверни краљ Марко“. Реверс приказује Христа, код прве врсте на престолу, а код друге у мандорли. Код треће врсте, на реверсу је Христос приказан у мандорли, док аверс садржи текст у четири реда – „Благоверни краљ Марко“. Процењује се да се у разним нумизматичким збиркама данас налази око 150 комада Маркових новчића.
Неколико турских вазала на Балкану одлучили су 1394. да раскину свој вазални однос. Марко није био један од њих, али су његова млађа браћа Андријаш и Дмитар одбили да остану под турском доминацијом. У пролеће 1394. напустили су своју земљу и иселили се у Краљевину Угарску, ступивши у службу краља Жигмунда. Путовали су преко Дубровника, где су се задржали неколико месеци, док нису подигли две трећине од 96,73 килограма сребра које је Вукашин тамо депоновао; преостала трећина била је намењена Марку.
Године 1395. Турци су напали Влашку да би казнили њеног владара Мирчу због упада на њихову територију. На турској страни борила су се три вазала: краљ Марко, Константин Драгаш и деспот Стефан Лазаревић, син и наследник Кнеза Лазара. Битку на Ровинама, која се одиграла 17. маја 1395, добили су Власи. Краљ Марко и Константин Драгаш су погинули. После њихове смрти Турци су анектовали њихове области и објединили их у османски санџак са центром у Ћустендилу. Константин Филозоф је 1431. године написао Житије деспота Стефана Лазаревића, у којем је забележио предање да је уочи битке Марко рекао Драгашу – „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ