За име кнеза Лазара Хребељановића, косовске јунаке и битку знају све генерације српског народа. Бој на Косову је био један од преломних тренутака у историји Србије, после којег је српска држава пала у вазални положај према Отоманском царству, али која је до данас остала симбол витешке борбе за очување државе.
Датум Косовске битке сачињавају бројеви који су се дубоко урезали у колективну свест српског народа. Тог 28. јуна 1389. године, на Видовдан, кнез Лазар и велики део његове војске погинули су на Газиместану код Приштине бранећи своју земљу. Српски народ и Српска православна црква вековима обележавају овај дан који је посвећен кнезу Лазару, касније проглашеном за свеца као и свим косовским јунацима.
За саму битку и њене актере везане су многобројне легенде опеване и у косовском циклусу српске епске поезије. Међутим, до данас је Косовски бој остао инспиративан свим видовима уметности, јер Лазарева погибија се одувек схватала као велика жртва да се очува народна и државна слобода која би требало да послужи као пример за будуће генерације.
Једну од најлепших песама на ову тему написао је познати песник Милан Ракић (1876 – 1938).
На Газиместану
Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу!
Ко те воли данас, тај те воли,
Јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
не могаше ником свесну љубав дати!
И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ