Извори настали непосредно након битке не говоре о победи Османлија, а неки и изричито величају успех хришћанских снага.
Твртко, краљ Срба и Босне, је известио Запад о српској победи на Косову. Општина у Фиренци је у писму из 20. августа 1389. године честитала победу краљу Твртку те додала: „Сретне и пресретне мишице оних дванаест велможа, који пробивши непријатељске чете и камиле наоколо везане, мачем отворивши себи пут, до Муратова шатора допреше! Сретан над осталима и онај, који вођу толике силе, јурнувши му мач у грло и скут, јуначки умори, а сретни свиколици, који као жртве убијенога вође над оном ништавном лешином славном мученичком смрћу живот и крв пролише, а од свију је ваше величанство најсретније, које посвети тако славна и нигда незаборављена победа, и којом је – ако је правим Христовим војницима и јунацима, као што треба веровати, бог приправио небеско царство – придржана она права и бескрајна слава.
Крајем јула Млетачки сенат шаље на Порту посланство новом османском султану. Пошто нису тачно знали ко је заузео престо, млетачки је изасланик носио са собом два писма. Једно је било насловљено на Бајазита, а друго на Јакуба, при чему би посланик прво морао утврдити ко је нови владар. При предаји је посланик имао налог да изјави: „Пре поласка наших галија из Млетачке републике смо чули, али не баш јасно, о рату, који је избио међу свемогућим господаром Муратом, вашим оцем и кнезом Лазаром, о коме се причају разне ствари, којима наравно не можемо веровати. Упркос томе смо обавештени о смрти поменутог господара Мурата, што веома жалимо”.
Млетачка влада се при томе држала само на речима изражавања саучешћа, што доказује, да су у Млетачкој републици шест седмица након битке кружиле приче о неповољном исходу за Османлије. Сачувана је и једна белешка, која говори, да су вест о османском поразу добили и у Паризу.
Записи Бенедикта Курипешића, аустријског посланика у Цариграду, настали су 250 година након Косовске битке. На путу за Цариград су се зауставили и у Приштини. У свом путопису описао је ту битку. Како каже Курипешић у својој књижици, током путовања зауставили су се код „чудног гроба”, лепо украшеног и покривеног куполом. На том месту султана је ножем распорио неки стари српски витез по имену Милош Обилић. То је био један од првих описа места погибије султана Мурата.
Даље пише о бици и кнежевој свечаној вечери пред битку, при чему му је Милош обећао, да ће направити нешто што млађи не могу и да ће сам завршити његов рат упркос томе да ће изгубити главу. Сутрадан, уочи битке Милош одлази у султанов шатор, где му је султан пружио ногу да је Милош пољуби. На шта му Милош рече: „Није достојно, да ти као хришћанин пољубим ногу, зато ћеш сада примити своју награду”. Милош је при томе извукао нож и распорио Мурату трбух. Бенедикт Курипешић завршава књижицу речима да су Турци притом изгубили главу и побегли и тако су се кнез и његова војска лишили непријатеља.
Турски извори различито говоре о томе како је убијен султан Мурат. Тако Mехмед мула Нешри наводи да је Мурат убијен када је битка завршена, да се један Србин сакривао међу лешевима и добивши повољну прилику убио султана. А Ашик – паша Заде турски историчар из прве половине XV века и Уруџ бин Адил говоре да је убијен за време битке.
Што се наше епске поезије тиче она ни у једној јуначкој песми, не одступа од овог сценарија: Милош Обилић се користи лукавством, окреће копље наопако и долази до Муратовог шатора, представљајући се као пребег који има нешто да му саопшти, те га у погодном тренутку убија скривеним ножем.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ