Драгутин Анастасијевић био је српски класични филолог, византолог, универзитетски професор и академик.
Рођен је у Крагујевцу 30. јула 1877. Класичну гимназију је завршио у Београду, а 1900. је дипломирао класичну филологије на Великој школи у Београду. У Минхену је код Карла Крумбахера студирао византологију и новогрчку филологију те докторирао 1905. године.
Био је први византолог у Београду. Године 1906. је постављен за привременог, 1908. за сталног доцента, а 1919. за ванредног професора византологије на Филозофском факултету у Београду.
Оснивач је семинара за византологију у Београду. Од 1920. године професор је грчког језика и византијске културе на Богословском факултету у Београду (1920 — 1941).
За редовног члана САН (Српске академије наука) изабран је 22. марта 1946. године.
Његова докторска дисертација је била из области филологије, али се касније бавио историјом Византије и византијско-словенских односа, проучавао је постанак Самуиловог царства и хронологију ратова са руским кнезом Свјатославом, питањима византијске дипломатије.
Много се бавио и српском средњовековном историјом. Највише је проучавао српско-византијске односе, Свету гору и манастир Хиландар.
У Енциклопедији Срба, Хрвата и Словенаца објавио је преко две стотине прилога који су посебно објављени у његовом делу “Византија и Византијци: Енциклопедијски речник” (Београд 1994).
Преминуо је у Београду 1950. године.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ