Вук Мандушић (умро 31. јула 1648) био је главни командант Морлачке војске, један од најистакнутијих харамбаша у Далматинској Загори, који се борио против Османског царства у Кандијском рату, који је представљао борбу за острво Крит (Кандију) Млетачке републике и Турака.
Вука Мандушића су називали Морлахом или Влахом, његово родно место је непознато, али генерално се сматра да је рођен негде у Далматинској Загори. Неколико места у залеђу данашње Шибенско-книнске жупаније се сматра могућим местима рођења, међу којима су: Рупе код Скрадина, према усменој традицији коју је 1756. године сачувао франачки монах Андрија Качић Миошић и Петрово поље. Пошто је Вук Мандушић опеван у Његошевом делу, које је из 19. века, дело је било под утицајем додатних теорија, да је из Велестова и да је хајдуковао у Котарима или да су пореклом из Тетова (данашња Северна Македонија).
Усвојио је свог нећака Тадију Вранчића, који се касније потписивао као Мандушић. Након Вукове смрти Тадија га је заменио на месту команданта шибеничких ускока.
Крајем фебруара 1648. године, упао је у млетачку Далмацију са Власима из Петровог поља, где је борбе водио око пет месеци.
Током Кандијског рата (1645—1669), била је потребна чврста организација, са официром који је био командант неколико харамбаша. У почетку је ова позиција била неутврђена. Свештеник Стјепан Сорић се наводио као Морлачки гувернер, Петар Смиљанић као командант, Вук Мандушић као главни командант и многи други. „Ускочка” или „морлачка” војска имала је мање од 1.500 бораца.
Прве информације о Мандушићу датирају из фебруара 1648. године, када се помиње млетачки напад на Дрниш и Книн, у коме је Мандушић имао значајну улогу. У марту и мају исте године, учествовао је у ослобађању Клиса и Кључа (са 175 бораца). Млетачки командант Леонардно Фосколо спомиње Мандушића у свом обавештењу од 3. јула због пљачкања Кључа и и осменске територије.
Фосколо 11. јула спомиње златну медаљу коју је Стјепан Сорић добио исте године у јуну, иако је храбар војник и има нешто присташа, не може да рачуна на послух, јер са војницима није дарежљив, док би за капетана Мандушића дошла друга колајна једнака Шорићевој, а он је занаго заслужује, то би њему приштедило горчину искључења, а нацији би послужило на велику утеху, јер је он на Крајини цењен више него иједан други.
Он је један од чувених јунака српске епске поезије. Петар Петровић Његош обесмртио је Вука Мандушића у „Горском вијенцу”.
У завршном стиху Владика Данило пружа своју пушку српском јунаку Вуку Мандушићу коме је у борбеном окршају поломљена његова и каже:
– А у руке Мандушића Вука биће свака пушка убојита.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ