Милан Стојадиновић био је српски економиста, универзитетски професор и радикалски политичар.
Био је министар финансија у три наврата, министар спољних послова и председник Владе Краљевине Југославије као и председник Југословенске радикалне заједнице.
Рођен је у Чачку 4. аугуста 1888. године. као син чачанског судије Михаила Стојадиновића. Након гимназије у Чачку, похађао је студије права у Београду, те је након студијске године у Минхену и Берлину докторира у Београду. Потом је био у Министарству финансија у Паризу и 1913. године је боравио у Лондону. С репутацијом талентованог финансијског правника запошлио је се као нижи службеник у Министарству финансија у Београду. Као писар у Министарству финансија Краљевине Србије није подлегао војној обавези.
Четири године Првог светског рата провео је поред Николе Пашића, на Крфу и Паризу. Из иностранства се вратио у нову краљевину, као генерални директор Државног рачуноводства у Министарству финансија. Убрзо након положеног доктората права, постао је са 32 године професор финансијских наука на Београдском универзитету. Државну службу је напустио 1919. године како би постао директор новоосноване „Бритиш Трејд Коппорејшн” у Београду. На тој дужности остаје до 1922. године када је ушао у политички живот, пошто га је Никола Пашић узео за министра финансија у својој влади, при чему се исказао у стабилизацији југословенског динара и остао до 1928. године. Активно је суделовао у Народној радикалној странци као члан Главног одбора.
Постао је председник београдске берзе.
Након што је у 9. октобра 1934. године у атенату убијен краљ Александар и након потом одржаних парламентарних избора у мају 1935. године, Стојадиновић је прихватио позив регента Павла и постао председник владе Краљевине Југославије. Пошто је Стојадиновић био пословно дубоко повезан са британским капиталом, његов долазак на чело југословенске владе означио је превладавање британског утицаја у држави.
У његовој влади били су словеначки политичар Антон Корошец и муслимански политички вођа Мехмед Спахо. Стојадиновић је водио модерну и економски усмерену политику, ка индустријализацији земље. За разлику од претходне владе Богољуба Јевтића која је строго спроводила унитаристичку линију, Стојадиновић је водио политику која је према Хрватима била помирљива.
Југословенску радикалну заједницу је основао 1935. године и у њу су ушли припадници његове бивше странке, Југословенска народна странка, Словеначка људска странка Антона Корошеца и Југословенска муслиманска организација Мехмеда Спахе. Та странка била је изразито десничарских опредељења. Стојадиновић је водио политику приближавања силама Осовине. За време премијерског мандата потписао је споразум о пријатељству са Француском и пакт о ненападању са Италијом, покушавајући да у време пред Други светски рат сачува безбедност Југославије.
Године 1936. његова влада потписала је конкордат са Светом Столицом ради уређења статуса Католичке Цркве који је у Југославији био правно неуређен. Због жестоког отпора Српске православне Цркве конкордат није ратификован у Народној скупштини.
Стојадиновић се ослањао на нацистичку Немачку и фашистичку Италију, па је тајно пристао на италијанско заузимање Албаније, а заузврат је добио подршку југословенских Немаца, којима је Адолф Хитлер наложио да гласају за њега.
Крајем 1938. поновно је изабран са 54 % гласова. али га је регент Павле Карађорђевић сменио 5. фебруара 1939. и уз помоћ својих јаких веза са британским краљем Џорџом организовао његов егзил на Маурицијус, колонију британске круне. Павле се бојао да би Стојадиновић могао бити у средишту проосовинског државног удара усмереног против Краљевине Југославије из Берлина. Британски премијер Черчил објаснио је слање Стојадиновића на Маурицијус нужним, јер је био потенцијални квислинг и непријатељ”. Стојадиновић је интерниран из Београда 18. априла 1940. након наводног проналаска „компромитујућег материјала”. До марта 1941. држан је у Руднику, Карану и Илиџи. На седници Крунског савета 6. марта 1941. године одлучивало се о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. У страху да Хитлер не издејствује повратак Стојадиновића, као проосовинског човека, на Крунском савету је тада решено да се бивши председник владе преда Британцима „на чување”. Противно изричитој уставној одредби „ниједан грађанин не може бити изгнан из државе”, Стојадиновић је 17. марта 1941. предан снагама британске војске у Грчкој, одакле је послат на Маурицијус, где је остао током рата.
Стојадиновић је 1948. године стигао у Аргентину, настанивши се у Буенос Ајресу. За време мандата аргентинског председника Перона уређивао је утицајне економске часописе, био власник аргентинског листа „Ел Економиста” и саветник председника.
Умро је у својој кући 1961. године. Две године касније 1963., „Ел Економиста” је објавио његове мемоаре – „Ни рат ни пакт”.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ