Јосиф Веселић био је српски писац, ботаничар и професор.
Рођен је 5. августа 1823. године у рођен је Ђакову, у Славонији, а својим радом оставио је значајан траг у развоју просвете, науке и културе у тадашњој Кнежевини Србији.
Његови преци су се из Босне доселили у Славонију почетком 15. века и прихватили су римокатоличку веру.
Школовао се у Осијеку, Печују и Загребу, где је стекао широко образовање. Иако се у младости определио за свештенички позив и студирао теологију, касније је интересовања усмерио ка проучавању пољопривреде, ботанике и културне баштине, због чега је 1851. године примљен у Јужнословенско друштво за старине.
У Кнежевину Србију доселио се око 1853. године, примио српско држављанство и прешао у православље.
У Крагујевцу је најпре радио као судски чиновник и телеграфиста, а од 1859. године као професор немачког језика. Предавао је и словенску граматику, латински језик и природопис, активно учествовао у обнови Крагујевачког читалишта и у часопису „Световид“ објављивао текстове којима је промовисао сарадњу јужнословенских народа.
Био је и кореспондентни члан Друштва српске словесности, као и дописни члан Српског ученог друштва.
Аутор је бројних дела из области ботанике, воћарства, медицине, телеграфије и културне баштине, међу којима се посебно издваја „Опис манастира у Србији“, настао после обиласка многих српских светиња. Иза себе је оставио и необјављене рукописе из области природних наука, топографије, књижевности и драме.
Преминуо је 1873. године у Крагујевцу, оставивши за собом дело које га сврстава међу значајне ствараоце и просветитеље Србије 19. века.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ