Виктор Старчић је био познати српски глумац.
Рођен је у месту Рашчук, тадашњем Турском царству, а данашњој Бугарској 11. маја 1901. године у породици градитеља пруга, оца Србина из Истре и мајке Францускиње. Отац му је радио у Малој Азији, Грчкој, Румунији, Србији, па због свог номадског живота Виктор није завршио школу. Био је самоук.
У својој 18. години играо је као аматер у Горњем Милановцу. Своју уметничку делатност, почео је у Сарајевском позоришту, где добија да игра и веће улоге. Од 1925-1930. био је члан позоришта у Сплиту, Загребу, Новом Саду и Београдској опери. Од 1929-1939. је у Народном позоришту у Београду. У Новом Саду је снимио и свој први играни филм, улогом варалице Лајоша у филму Грешница без греха (1930) режисера Косте Новаковића.
Са групом уметника 1938. године, оснива у Београду Уметничко позориште, у коме је глумио и режирао. После другог светског рата игра у Новом Саду и Ријеци, да би се вратио у Београд и постао стални члан Југословенског драмског позоришта, где је остао од његовог оснивања (1948) па све до краја живота.
Гостовао је у свим ваћим позоришним кућама Београда и Југославије. Од 1949. године био је 10 година професор на Позоришној академији у Београду. Иако самоук, био је један од најобразованијих глумца своје генерације. Био је уметник с даром за суптилне портрете ликова које је играо, са дубоким емоционалним и психолошким захтевима. Глас му је био топао и помало мелодрамски. Није био ускогруд, играо је шта је хтео и увек је био маестралан. У својој 60-годишњој глумачкој каријери одиграо је према сопственој процени преко 500 улога.
Значајне улоге су му : Меркаде (Оноре де Балзак), Сади (Дундо Мароје, Марин Држић), Хлестаков (Ревизор, Николај Гогољ), Аурел (Леда, Мирослав Крлежа), Дон Зане (Глорија, Ранко Маринковић), Смрдић (Родољупци, Јован Стерија Поповић), Глумац (На дну, Максим Горки), Волпоне (Бен Џонсон) и многе друге. Са маестралном глумом улоге баруна Лембаха (У агонији, Мирослав Крлежа) обележио је 45 година уметничког рада.
За свој уметнички рад добио је две награде на Стеријином позорју у Новом саду и Седмојулску награду СР Србије за животно дело 1964. године.
Најпознатији филмови – Бакоња фра Брне, Аникина времена, Потражи Ванду Кос, Мис Стон, Саша, Јутро, Бештије, Мирис пољског цвећа и Повратак отписаних.
За улогу у филму “Дан четрнаести” режисера Здравка Велимироивића, добио је награду на Пулском фестивалу 1960. године
Један критичар је написао о његовој глуми “Букет најлепшег, пољског цвећа, бацам у цилиндар господина Старчића!”
Преминуо је у Београду 1980. године.
ФОТО – АРХИВА КОРЕНИ